 |
Тек сам
сутрадан приметио, удобно заваљен у хотелској наслоњачи јарких
боја да је небо сасвим другачије него код нас. Некако је нежно и
меко јер испарења прашума и река стварају магличасти вео кроз
који боје губе своју јасноћу. Ту нема јаких контраста између
светлости и таме какве се виђају у сувом ваздуху пустињских
пространстава. Споре црвене реке које се преливају из црвене у
жуту боју су резултат блата, реке су просто блатњаве и у њима се
купају жућкаста деца којима то не смета. Те троме реке заједно
са том дечурлијом некако дубоко и тешко дишу под врелим сунцем,
чак су и широки огромни листови непрегледне прашуме црвене боје
са благим прелазима ка жутој. Све је некако нестварно, све је
некако жућкасто, реке, прашуме и деца.
Да се опише краљевска
палата старог Сијама или његов храм, требало је имати хартију од
свиле, слова од злата и све то превучено јарко црвеним лаком.
Све је бескрајно китњасто, сјајно, бљештаво, светлуцаво,
изрецкано, извијено, насликано, шарено, трептаво, раскошно,
богато и разнобојно, пренатрпано украсима толико да за наш
европски укус делује као шарена лажа. Те своје мисли изговорио
сам гласно на шта је Ватпо брзо одреаговала. „Па ипак је све
весело и лепо и са којим правом ти можеш рећи да је то кич и да
није лепо? Зар ти Вито не схваташ да Тајланд припада другом
географском положају, другој раси, другој цивилизацији, много
старијој него што је ваша, па је сасвим логично да су и наша
схватања лепоте другачија од Ваших, европских“.
Док су они јурили
тротоарима и вешто избегавајући велике камионе чији су ми
точкови били изнад главе, чуо сам сирене полицијских кола, јер
су вероватно видели лудачку трку лудих возача. Кад смо сви
изашли на широк пут са четири траке приметио сам да двојица
момака хоће да баце рибарску мрежу на њих.. Покушали су неколико
пута али безуспешно. Док је та јурњава и даље трајала поред нас
је пројурио један мотор, чини ми се да је био кавасаки и пришли
до саме рикше на коју је бачена рибарска мрежа.
Затим су ушле мајушне
и крхке девојке, све једна лепша од друге. Баршунаста лица су им
била дивно нашминкама, а усне блиставе као рубини или црвени
кинески лак. У одорама толико протканим златним концима и
извезеним сјајним камењем да су изгледале као мали блистави
идоли, са шиљатим златним крунама на главама, потпуно истим као
што су златне „пагоде“, храмови, а оне су се лагано кретале
сценом играјући само својим ломним шакама на којима су позлаћени
вештачки нокти. Сваки покрет руке или главе је толико префињен и
стилизован да једино неком сијамском краљу може испричати нешто
узбудљиво!
„Шта то пише на тој
великој табли?“ „Пише рециклажа. Надам се да знаш шта је то и
зашто смо дошли.“ Схватио сам да смо дошли да уништимо ДНК са
Исусових сандала и огртача да га не би случајно нашли Владари из
сенке и направили лажног Месију.
Пришао сам ближе, у
том се чуло завијање санитетског возила. На бетону испред
степеница које су водиле у хотел било је беживотно тело неке
женске особе. Преко тела је пребачен неки хотелски бели чаршав,
али су остале непокривене лепо извајане женске ноге, боље речено
листови. Охладио сам се. Инстиктивно сам знао да је то Сутатом,
али сам се ипак надао да није. Кад сам пришао сасвим близу и кад
су је унослили у возило, видео сам њено прелепо лице са
спуштеним капцима. Нисам имао потребе да питам шта се десило,
сви су у глас око мене говорили да су је нашли на плажи испред
хотела, као утопљеницу, девојку која се удавила јер није наводно
знала да плива. Знала је да плива као и ја, али није знала да
размишља као ни ја. Обоје смо криви за њену смрт. . .
. . . детаљније у
књизи |
