|
 |
Убрзо смо
стигли. То је Црква светог Петра помислих у себи. Дошли смо на
Трг светог Петра на коме се налази Црква светог Петра и која
делује као импозантна позорница са богатим кулисама. Ушли смо
као и у сваку другу државу са пасошима у рукама у Ватикан,
папску државу, најмању на свету, а ипак једну од најмоћнијих
сила савременог света. Ватикан има огромну моћ над својим
свештенством, милионе верника, огроман капитал и
најдисциплинованију војску верника. Иза сивих зидова ових старих
и нимало привлачних међусобно повезаних палата, крије се
богатство какво на мањем простору нико до сада није видео на
свету. Ту неис- црпну ризницу блага папе су годинама и вековима
прикупљале купујући, добијајући поклоне или узимајући на силу.
Улаз у папску државу чувају војници плаћеници из такозване
„швајцарске стотине“ у китњастим средњове- ковним униформама. У
изградњи овог трга, такмичили су се најбољи архитекти. На том
тргу случајно смо имали прилику да видимо папу у свечаној одори
са прозора папске палате како благосиља масу побожних верника.
Кад је Соња то
превела ја сам му узвратио питањем. „Зашто је одувек црквеним
оцима сметало источно веровање у бесмртност душе, односно у њено
сељење из тела у тело, из живота у живот?“ Наставио сам даље
полако да би Соња могла да ме прати и да преводи господину
Ђордану. „Зашто је Вама као Цркви сметала светлост истине коју
нисте могли да схватите?“ Папин секретар Ђордано гледао ме је
некако чудно, некако одсутно и тада сам ја наставио мало
повишеним тоном тек да би га увео у дискусију која га се
очигледно није дотицала. Тек кад сам рекао то да и сам Бог у
кога су веровали није допустио да се сакрије „сва истина“, е
тада се он тргао из летаргије и питао и скоро љутито одбрусио:
„Како није допустио и шта је Бог имао да допушта?“ Сад сам почео
још упорније да му објашњавам: „Па Ви сте као Црква сами
оставили библијски запис о Исусовом „скором повратку на Земљу“.
Оставио сам капућино
на столу и сконцентрисао се да се поздравим са личним секретаром
Папе. Задње што је Ђордано изговорио у свом животу било је: „Да,
драги моји“, обратио се нама, „ми то морамо спречити а најбољи
начин је како то да урадимо“, застао је на пола реченице и
искапио свој сок до краја. „А то ћемо спречити тако“ Соња је
стала са преводом јер се Ђордано зацрвенео као булка, руке су
почеле да му дрхте. Ми смо запањено гледали у њега. Почела је
крвава пена да му излази на уста и само је стигао да Соњи да
неку црну фасциклу и показао јој руком да идемо. Устали смо и
одмах пошли. Чули смо после пар корака како се стропоштао са
столице на под. . .
. . . детаљније у
књизи |
