|
Мексико
Сити оставља снажан утисак још из авиона, а ноћу изгледа као
новогодишња јелка. Треба рела- тивно доста времена да се прелети
за разлику од многих европских градова на које смо навикли. То
је највећи град на свету, на 2.440 метара надморске висине,
налази се на висоравни Анахуак а у њему живи око 25 милиона
станов- ника. Он се простире на невероватних 1.500 квадратних
километара. Све сам те податке дознао читајући неку рекламну
брошуру у авиону. Кад сам одложио брошуру Соња је одмах то
искористила да мало и она покаже да зна доста о Мексику. Обрати
ми се:
Соња да би ме
подсетила како се добро припремила за ово путовање рече како су
се по том парку некада шетали кнезови Астека. Краљ Астека
Монтезума Други саградио је на брежуљку своју летњу резиденцију.
Овде се сусрећу беда и богатство. Док смо се држали за руке и
полако шетали видели смо да уметници и они који то мисле да јесу
певају добро расположеним туристима. Туристи посматрају
оригинални мексички стил живота па међу њима и ми. Снимају
њихове игре и песме. Дечаци прилазе са својим дрвеним
сандучићима у којима се налази прибор па понизним и упитним
погледом моле странце да им дозволе да очисте њихове прашњаве
ципеле. Мени је било жао једног шоравог малог дечака који је био
много ружан и видим да код њега нема никога. Пришао сам и ставио
ногу на сандуче а кад је узео сав радостан четку, ја сам склонио
ногу јер су ми ципеле биле чисте и дао сам му десет пезета.
Видео сам у тим крупним кестењастим очима неку светлу сенку и
како му се благо низ рошаве образе сливају две бистре сузе. Био
је захвалан, јер можда ће му то данас бити једина зарада. Соња
ме зачуђено погледала и упита некако безобразно:
Зар овај пут којим
сада идемо и зар водич није стално наглашавао да се то зове Пут
мртвих. Тај пут нису они назвали због нас, он постоји али да ли
смо ми случајно улетели на тај пут или је то јасна порука и да
ако наставимо даље да тражимо то због чега смо дошли у Мексико
да се налазимо на правом Путу Мртвих.“ Запрепасто сам се колико
је Соња паметна и опрезна. Не верујем да је то обука из Београда
јер пре ће бити женска интуиција.
„Како један дан?“,
упита сад Соња. „Ја сам у ствари професорица уметности и моја је
ужа специјалност на факултету примењених уметности, мурали.
Препоручила бих да их видите на згради Националног музеја а
радио их је Дијего Ривера. Данас сам заменила водича да бих се
упознала са Вама.“ „Аха“ рече Соња, „а да ли сте се Вас двоје
мало боље упознали тамо у оној Цитадели кад сте се наводно
сликали.“ „ Ма дај девојко шта ти је, ја сам професионалац и
радим за паре, а данас ми је то био радни задатак.“
На слици је био камен
из гробнице у којој је Исус сахрањен. Предпоставља се да на њему
могу бити отисци Исуса, односно Исусов ДНК који би послужио за
клонирање. Тај камен су однели са собом Крсташи и једно извесно
време је био у Ватикану, затим за време Мусолинија тај је камен
однет и препродат неком колекционару из Мексико Ситија који га
је на самрти завештао музеју у Мексику Ситију. Скоро да смо били
при крају разгледања кад ме Соња повуче за руку да ми покаже
нешто за шта је Деникен тврдио да је то ванземаљац са
скафандером на једном мозаику. Гледајући у мозаик и скафандер
који је био покривен стаклом приметих тачно до њега камен који
смо тражили. . .
. . . детаљније у
књизи |
