 |
„Разноврсност је природни закон Индије. Мене је освојило то што
небројане супротности мирно стоје једне поред других и што то
никоме не смета. Страћаре се привијају уз дворце, сиротињска
бедна насеља окружују облакодере.“ „Све то личи на хаос али у
ствари није, већ је то једини начин да многољудна нација
преживи. Живи како знаш и умеш али не угрожавај друге. Тако
гласе неписана правила неопходне толеранције. Све то важи и за
суманити саобраћај у Делхију. Постоје прописи, саобраћајна
полиција, семафори. Нема везе. Равноправни учесници у саобраћају
су аутобуси, са чијих улаза висе гроздови људи, огромни и у свим
могућим бојама ишарани камиони. У Индији сви воле шарено и то са
јарким бојама“.
Дошли сте као и сви
туристи да видите нешто што уистину није Индија. Видели сте њено
тело али не и душу. Имаћете фотографије њеног костура и
слагаћете албуме од њега, мислећи да сте били у Индији. Постоји
духовна страна Индије. Ваше камере је не могу забележити, ма
колико били вешти и образовани. Туристи долазе из разних
европских земаља које су дале славне научнике, песнике, велике
уметнике, сликаре и талентоване људе свих професија. Али све те
земље нису дале једног Готама Буду, Махавиру, Немината, Кабира
или Фарида. Индија држи монопол у целом свету кад су у питању
мистици.“
Можда Индија има још
лепше споменике исламске архитектуре, али је Таџ Махал са меким
мермерним одсјајем и романтичном историјом освојио срца људи.
Истина, мраморна чипкана ограда око саркофага Мумтаз Махале је
прекрасна а исто тако минуциозно уграђене су и инкрустације
полудрагог камена у нежни бели мрамор. Под млазом светлости
ручне лампе откривају се у полу-тами маузолеја сасвим прозрачне
латице цвета мака, јер шах Џахан га је неизмерно волео јер се из
њега добија опијум који је страсно пушио. Окупља се све више
света. Сутон се за трен обојио, сунце је зашло и тамно плава ноћ
је завила споменик. Око њега, у побожној тишини, седе људи.
Маузолеј љубљене жене Мумтаз који је до мало пре бар мени личио
у свом белом савршенству на свадбени колач од сладоледа,
наједном се обасјан месечином одвојио са своје високе терасе и
почео да лебди у модрој ноћи, као дворац вилењака, лак и сребрн.
Тако га је сваке ноћи гледао шах Џахан, заробљен преко пута у
тврђави Агре. Његов рођени син Ауренгзеб збацио га је са
престола и затворио. Из одаја и са балкона свог китњастог
затвора шах је могао да гледа своје елегантно ремек дело и да се
сећа како је са друге стране реке Џамуне желео да подигне
гробницу од црног мрамора и да је споји са белим Таџ Махалом
златним мостом.
Питао сам Ничевана
како је кобра ушла у кола кад су врата и прозори били затворени.
Он се кисело насмејао и само рече: „Па није ни ушла! Она је била
у оном пехару за који смо мислили да је Свети грал а који је он
нашао у гробници Таџ Махала, који је оставио онај човек што смо
га срели на степеницама. Кобра је била у пехару затворена и била
је намењена мени а не њему, а он је платио главом своју
радозналост. Сада сам сигуран да је то чист фалсификат, да нам
је то подметнуто.“
„Ваш је задатак сада
да нам помогнете да пронађемо делове крста на коме је Исус
разапет. Знамо да Ви знате локације где треба тражити јер су Вам
то показали у Београду. Наш је задатак да све те делове крста
које пронађемо спалимо да не могу да послуже за узимање ДНК-а и
стварање лажног Месије уместо правог Исуса Христа.“ „Истраживања
кажу да је Марко Поло купио делове крста, који је био растављен
на греде од неког трговца у Венецији и да би их сакрио од
Ватикана, понео их је са собом у Индију. Ту их је оставио неком
махараџи на чување. Вековима су генерације махараџиних потомака
чувале те маслинове греде као светињу. Тек са нестанком махараџа
са историјске сцене, неко се од његових предака сетио да направи
тарабице око фонтане у свом врту у Џајапуру.
Одједном смо на кули
видели два мушкарца који вуку за косу неку жену која вришти.
Ничеван је брзо извадио из ташне свој двоглед и само кратко
рече: „Рабија.“ Док сам ја гледао горе као опчињен, дотле је
један од оне двојице њој забио огроман нож у груди. Ставили су
је на нешто као сто и нестали а пре тога су пљеснули неколико
пута рукама. Одједном се са суседног дрвета стуштиле птице
грабљивице које су прекриле њено тело. .
.
. . . детаљније у
књизи |
