 |
„Тај
програм изискује Ваше додатно време, а на крају бићете обучени
за оно за шта сте и дошли, за старешине ЈНА, а ово што ћете
радити на свом физичком и интелектуалном усавршавању нема више
везе са ЈНА. То је чак строго поверљиво и није пожељно да се то
ради у оквиру ЈНА“. На моје питање како је могуће паралелно
студирање у оквиру Војне академије само се благо насмешио и
рекао: „Тако је! Добро питање, а ја бих завршио вероватно у
затвору ако не можда и пред стрељачким стројем да иза мене не
стоји наш Председник“. Кад смо обојица то чули одједном смо у
глас одговорили да пристајемо и да нема потребе више за неко
додатно објашњење. Председник је био наш идол.
Нико од нас није ни
сањао да никада неће бити официр и старешина ЈНА јер су нас
припремали за нешто сасвим друго, што се граничило са научном
фантастиком. Пре подне смо учили језике по свом избору,
енглески, немачки, француски и руски. По подне смо имали језике
као факултативне предмете, а обавезни су били хебрејски и
арапски. У почетку смо се сви питали зашто то учимо, касније смо
схватили да ће нам то требати. Циле је узео чак и арамејски, а
то је језик којим је говорио Исус Христ.
„Шта то мирише?“ „То
су мирисни штапићи из Индије који су потребни за овај ритуал.“
„Какав ритуал“? шапнуо сам јој опет на уво. „Данас
примају нове чланове и лично их прима Велики мајстор
Југословенске ложе.“ „А шта ћемо ми овде“?, опет шапућем ја. „Па
бићемо примљени обоје“, некако весело зацвркута. Тада ми пуче
све пред очима, упалише ми се све лампе у глави у овом
полумраку, значи то је то. Месецима сам врбован и сада ћу бити
примљен у неко тајно друштво, постаћу можда масон о којима сам
нешто мало начуо, али мислио сам да то није истина, да су то
само новинарске патке са декадентног Запада, да то једноставно
не постоји. Кад је церемонијал био завршен за отприлике једно
два сата и кад ме је лично Велики мајстор благосиљао напустили
смо тихо ту просторију са осталима који су били новопримљени,
али један по један, тако да је излазак потрајао дуго да се
случајно не би десило да се међусобно виде они што су примљени.
Једино смо Соња и ја ишли заједно.
„Нећу ти рећи
довиђења, да ти небих давала лажну наду, рећи ћу ти само збогом,
јер се сигурно више никада нећемо видети, јер тамо где идете то
је пут без повратка.“
Њена газдарица је тихо пришла и благо рекла гледајући ме
право у очи: „Нека Вам је Бог у помоћ.“ Био сам запањен. У
једној црвеној тврђави атеизма да неко спомене Бога то је просто
невероватно, да је то неко рекао у Војној академији не би га
послали у затвор већ у душевну болницу. Соња ме је допратила до
стражарске кућице нежно ме загрлила и тихо рекла: „Видимо се
опет у неком следећем животу.“ Осетио сам њене топле сузе на
свом образу. „Не Соња,“ узвратио сам,“ видећемо се ми још у овом
животу то ти обећавам.“
. . . детаљније у
књизи |
