|
Дуле и ја
сели смо на једну од тераса која се надвила над океаном и
расхлађујемо се соковима од егзотичног воћа док се крај нас
одвија марокански ритуал припремања чаја од менте. Дуго смо се
задржали у Казабланци, где се кораци прогреса и свет Оријента
преплићу око витких минарета и чипкастих палата у уским улицама
Казабланке. Дуле и ја шетали смо тим уским улицама и посматрали
шта све трговци нуде. Нова и модерна Казабланка, највећа
мароканска лука нуди шетњу широким булеварима, бројним трговима
и старим четвртима града. Тако полако шетајући мало таксијем,
мало пешице ми смо желели да упознамо Казабланку.
Једна од иронија
раног хришћанства била је то што је сам Исус био Јеврејин који
је обожавао јеврејског Бога, држао се јеврејских обичаја,
тумачио јеврејски Закон и стекао јеврејске ученике, који су га
прихватили као јевреј ског Месију. Па ипак, само неколико
деценија после његове смрти, Исусови следбеници су створили
једну рели гију која се успротивила јудаизму. Како су се
хришћани тако брзо од једне јеврејске секте претворили у
антијевреј ску религију?“
Бројне џамије,
палате, музеје, вртове и маузолеје, надвисује џамија Ла
Кутубија, што на арапском значи „библиотека“. То је била наша
крајња тачка. Са аутобуске станице узели смо такси тачно до
џамије. На самим вратима џамије дочекала нас је једна девојка у
шареној бурци и пожелела нам је добродошлицу на српско-хрватском
језику. Упознали смо се и рекла је да се зове Зухра. Нисам могао
да проценим да ли је лепа кад се иза њеног зара виде само као
угаљ црне очи које просто пламте неким жаром од кога ме подилази
језа. Не бих волео да њу имамо за противника. Увела нас је у
џамију која је била пуна, прошли смо поред безброј изувених
сандала и ципела, бацили овлаш поглед на гомилу људи који су се
клањали свом Алаху. Зухра нас је повела неким јако стрмим
степеницама доле и имао сам утисак да силазимо у неки подрум, а
осећала се и нека мемла или устајао ваздух.
„Дошао сам до сазнања
да се овде у Маракешу налазе ексери са којима је Исус Христ био
закован.“ Кад сам га питао шта он то нама прича кад то никога не
интересује, он ме погледа некако сумњичаво и само кратко рече:
„Извините, погрешио сам, али сам мислио да Вас то интересује.“
Уместо мене одговори Зухра: „ Знате ја сам новинар па бих могла
у свом листу „Ла Фест“ да направим репортажу о томе, али бих
морала да се уверим да ли је то истинита прича а не да пишем о
неким ексерима којих има у свакој гвожђари. Ја мислим да су то
обичне измишљотине и да то не постоји.“ „Ма хајде шта ме
зафркавате Вас двојица! Какви су то клинови са распећа! Ово су
најобичнији клинови који се могу купити у сваком суку у сваком
нашем граду и наш пријатељ Рафаело се показује да је прави
Италијан са смислом за хумор али и са смислом за бизнис али и са
мафијашким смислом да нас превари и прода нам неке обичне
ексере.“
Хитро је завитлала
сва четири ексера преко ограде право у море и смејући се рекла
нам је ако су прави нека се врате и падну мени право у крило а
ако нису нека остану на дну мора које је овде јако дубоко и пуно
корала. Рафаело је остао закопан, хтео је нешто да каже али је
остао без гласа и почео је нешто да муца.
Тесним улицама, кроз
стари део града улазимо у сук који је опасан старим бедемима и
назван „Трг смрти“, Џема-ел Фна. На њему се воде двобоји међу
Арапима, искључиво оштрим ножевима све док један од учесника не
искрвари као побеђен. Тог дана двобоја није било али је био
прави бокс меч, без рукавица. Имао је свог судију са пиштаљком и
време је било неограничено. Бокс или боље речено туча траје све
дотле док један не падне онесвешћен. Маса урла и навија за свог
изабраника, а победник добија милостињу од неколико дирхама које
дају они који прате меч и навијају. Дирхами се убацују у једну
картонску кутију коју он онако окрвављен носи около. . .
. . . детаљније у
књизи |