Докази о постојању бога - 55 питања

Прочитајте питања постављањем курсора на наслове

  Обично се пише о књизи, а ја ћу овај пут о писцу да би смо схватили саму књигу коју је он написао. Човек који се цео свој живот бави егзистенцијалним питањима, питањима о животу и смрти, он је себе начинио инструментом остварења једне велике идеје. Он уздижујући се духовно годинама долази до једног нивоа људске егзистенције где мора да се избори са питањима која је сам себи постављао.

  Он је био свет-човек, он је оно што би смо назвали nirmanakaja. Ми немамо у нашој православној номенклатури тако добру реч. Nirmanakaja је онај који се жртвује за човечанство, који је цео живот и сво време посветио трагању за Богом. Он и после своје смрти остаје онај који прати шта се дешава са његовом идејом о трагању за Богом. Ако се његова идеја не остварује како треба, како је то космички записано онда се он враћа као tunku – као енергија која помаже остварењу те идеје.

  Идеја се састоји у томе да сви људи на основу његових изнетих доказа схвате да постоји Бог који људима шаље јасну поруку да он постоји и да требају да се понашају по моралним законима које је он донео.

  Духовни људи у Индији су са великим презиром посматрали техноцизам, технологију и материјализам Западног света. Он у овој књизи показује vivekanamo што значи духовност технологије, да из науке оснујемо нешто што има основе религије, да постоје научни закони који су чисто духовног карактера и постоји transcendencija пре свега у космологији да се схвати стварање света. Први пут сам нашла нешто конкретно и то у овој књизи да постоји Бог, али и не како је настао Бог.

  Најдубља космолошка филозофија у хришћанској цркви забрањује човеку да мисли о Богу, да уопште постоје нека знања о Богу. Управо он се дрзнуо да разбија вишевековне догме, то му није први пут, он је то радио у својим претходним књигама.

  Ако га знамо као бившег професора марксизма, засту- пника атеизма и дијалектичког материјализма питамо се како је дошло до метаноје – промене личности. То ме много подсећа на Павла и његов преображај у великог борца за хришћанство. На то питање надам се да ћемо наћи одговор у свим његовим књигама ако их само добро анализирамо. Није довољна само ова књига, јер он се у свакој књизи открива део по део. Мислим да је до метаноје дошло када је проучавао будизам на Тајланду а посбно хиндуизам у Индији. Знам да се после повратка из Индије променио, јер је био под јаким утицајем Саи Бабе кога је проучавао. Од тада почиње његово трагање за правим и јединим Богом.

  На крају могу да цитирам Библију. „И тражићете ме, и наћи ће те ме кад ме потражите свим срцем својим и даћу вам да ме нађете.“

Profesor Theology Gvozdenović Anja, Georgetown University Frankfurt am Mein

  Ми смо схватили да о Богу практично ништа не знамо. То је огроман корак, јер кад он наступи, долазимо до жеље да се сазна шта је Бог. За некога ова књига може бити извор необавезне забаве и попуњавање слободног времена.

  За неког другог приручник за интегрирајућа истраживања, истраживања до самих граница сазнања. Постоји ли Бог? Ако постоји, зашто допушта толике патње? Зар наука не даје врло адекватне одговоре и без разматрања Бога? Оваква питања не дају мира нашим најдубљим мислима док трагамо о свом пореклу, својој сврси и својој крајњој судбини. Мало људи може да игнорише те збуњујуће загонетке које нам се стално намећу док, чудећи се, размишљамо о тајнама свог постојања. Питање постојања Бога је питање које једноставно неће никада нестати.

  Срећом, кад се дође до крајњих питања о постанку, није све нагађање. Последњих година је више значајних научних открића открило такву прецизност и комплексност у постојећем свету да постаје врло тешко сугерисати да је све што постоји настало само по себи, просто случајно. Изгледа да је један врло разуман Бог морао бити умешан у планирању чудесних сложености које налазимо свуда по универзуму.

  Неки научници ће одмах рећи да наука не може да разматра Бога, јер наука и Бог представљају одвојена подручја мисли. Нажалост, такво становиште намеће науци ограничен поглед на ствари, који ограничава њену способност да нађе сву истину. Наука не може наћи Бога све док га искључује из свог домена објашњења. Ако наука жели да изнесе смислене и истините одговоре на наша најдубља питања, она треба да изађе из затвора секуларизма у којем се сад заробила. Наука треба да је отворена према могућности да Бог постоји и да га не искључује као нешто што припада другој области истраживања. Ова књига прилази питању постојања Бога са становишта да наука јесте, или би бар требало да буде, отворено трагање за истином и да ћемо допустити чињеницама из природе да нас воде, ма куда то било. Да би била доследна, наука треба да буде вољна и да размотри могућност и да постоји Бог. Таква отвореност ума могла би бити важна у случају да Бог заиста постоји.

  Сада су научници поново заинтересовани за Бога. Томе су делом узрок скорашња значајна открића, какво су врло тачне вредности потребне за основне силе физике, и врло комплексни биохемиски феномени код живих организама. Ти налази буде велике сумње у то да је такво стање ствари настало просто случајно, и постаје разумније веровати у Бога него у крајње невероватности које се за оно што налазимо у природи морају претпоставити, ако Бог не постоји.

  Најзначајнија оспоравања Божјег постојања потекла су из науке. А сада ће те видети у овој књизи обиље научних доказа да постоји Бог. Имају ли људска бића икакво значење или сврху? Обични подаци нас у суштини присиљавају да закључујемо да се дешава нешто необично, и изгледа да је разумни трансцедентни Бог био укључен у стварање комплексности које откривамо.

  Ако оставимо науку и окренемо се вери, онда се питамо : да ли су вера и разум заиста у раскораку? Да ли је могуће у исто време бити мислилац који употребљава здрав разум и човек који верује у Библију? Разум и религија су два искључива појма, они немају додирних тачака, тако тврде атеисти. Религија представља веровање без разума, односно, упркос разуму.

  Сеизмички потрес свеопштег атеизма изазвао је велике таласе широм Европе и још даље, будући директно одговоран за убиства и масакр преко сто милиона људи и то само у веку који је за нама. Човечанство је платило стравичну цену за грозне експериментe у склопу свесног антитеима који су спровели Лењин, Хитлер, Стаљин, Мао Це Тунг и други, а на сваког од њих су велики утицаји имали списи промоитера атеизма.

  Интересантна је појава у прошлом веку, када се идеологија, под називом атеизам, хтела да наметне као наука. Нешто што не постоји хтело је да се наметне као нешто што постоји.

  Атеисти поричу Бога, али побуна против Бога или његово негирање је могуће само уз претпоставку постојања Бога, јер је борба или негирање нечега што не постоји бесмислено. Атеизам тако несвесно пориче нешто што јесте, а не што није. Атеизам је уместо негираног Бога успоставио новог Бога и то више њих, Маркса, Енгелса, Лењина. Негирање Бога уствари изазива интерес за Бога, зато је атеизам тако брзо пао.

  Почне ли атеиста себе и свој став да одређује у односу на Бога, он већ показује да има појма о Богу – иначе, како би се дистанцирао од њега? Сви они научници који кажу да Бог не постоји, прихватају постојање Апсолута, Васионе, Супер Разума, а најчешће Природе, а под тим уствари подразумевају Бога.

  Први је корак да схватимо да о Богу ништа не знамо. Наука је тумачење Божјег рукописа у материјалном свету. Бог је створио свет као скривени процес у природи који се изражава кроз процес откривања тог скривеног света који зовемо наука. Религија вековима не нуди ништа ново. Како онда сазнати шта је Бог? Логиком, здравим разумом.

  Не знам, али то не значи да он не постоји. Ако ме јури лав спреман сам да признам да он постоји и ако не знам одакле је дошао. Ако на пропланку у густој шуми нађемо лепо уређену и одржавану башту без корова и са цвећем, могу да не видим баштована али су докази тако убедљиви да сам сигуран да баштован постоји.

  Докази не доказују Бога него само упућују на Њега и указују на његову егзистенцију. Ја доказима желим само да вам докажем да Бог или Творац постоји а из тих доказа схватићемо шта је Бог

  Питате се свакако како могу доказати, врло лако јер сам Бог жели да га ми упознамо и оставио је безброј трагова о томе. Он жели да га ми пронађемо. Зар у Библији лепо не пише: „И тражићете ме, и наћи ће те ме кад ме потражите свим срцем својим и даћу вам да ме нађете.“ Ја сам пронашао доказе да Бог стварно постоји.

  Зар не бисте волели бар једном да вам неко једноставно покаже доказ који потврђује Божје постојање а не да верујете у нешто апстрактно. Ја сам све доказе нашао у Библији, све је то записано ту само сам на то употребио елементарно знање логике или здрав разум.

  У самом почетку да расчистимо да ли верујемо у Библију или не. Само се питање намеће ко је писао Библију.

  Ја тврдим да је Библију писао сам Творац. Творац је писао Библију, односно Стари и Нови завет преко неких људи које је он сам одабрао. Први се јавља јеврејски историчар Мојсије који је живео пре 2.300 година а пише шта се догађало пре 4.500. Одкуд он зна како је настао кањон Колорадо највеће светско чудо у природи које се десило пре 4.500 година. Како он зна да се десио неки потоп огромних размера. Како зна за диносаурусе да су живели на Земљи и да су измрли кад их никада није видео.

  Свакако, зна се тачно како је настао кањон реке Колорадо дубок 1500 метара. То је уједно и доказ да је стварно постојао Потоп огромних размера. Уједно то и доказује зашто су људи живели дуго пре потопа, почев од Адама 930 година па до Ноја у просеку 900 година. После Ноја па за следећих 16 нгенерација животни век човека спао је на 100 година. Зашто? Окамењени отисци стопала човека на реци Пауси доказују да су тада људи били дивови тешки око 500 килограма а високи преко 3 метра и да су им неки диносауруси били кућни љубимци.

  Фосили доказују да је постојала вода на целој Земљиној кугли. Стручњаци су израчунали да су се они конзервирали на – 105 степени јер је наишла нека велика и хладна вода. Још једна потврда да је постојао потоп о коме је Мојсије причао у својој књизи Постања.

  Фосили су окамењени остаци из прошлости који се налазе искључиво у стенама. Да би се живи организам претворио у фосил оно мора у једној секунди да буде закопано, да буде херметички затворено да би дошло до окамењавања. На Аљасци и северном полу пронађене су наслаге угља дебљине 400 м, нафта је пронађена у многим пустињама, значи да је Мојсије говорио истину када је тврдио да је на целој Земљи била бујна вегетација, тропске шуме на Северном полу и Аљасци. У пустињи је такође бујао живот који је нестајао и стварали су се фосили и формирала се нафта.

  То је откриће доктора физике Роберта Џетра, које је он назвао „Отисци Божјих прстију“? Бог је намерно оставио своје отиске прстију да би смо ми могли да га по томе откријемо и схватимо да он постоји и да делује. Роберт се сетио да под микроскопом посматра најплеменитију стену у природи, а то је био ГРАНИТ од кога се праве надгробни споменици. Схватио је да се гранит не прави, и да никада више не може да се направи неком еволуцијом. Једноставно он је подлога у Земљи на коме се стварају и издижу све остале стане. Он је практично база за све остале стене. Када је ставио гранит под микроскоп видео је заробљен гас полонијум који је у граниту оставио траг. То је тврдио и Мојсије да Бог ствара у трен. Неко је морао да убацо полонијум у гранит да би оставио траг и свој отисак за генерације које ће имати микроскоп и моћи ће да схвате да постоји Творац.

  Замислите сада да убаците у воду витамин Ц и да да се замрзну мехурићи у води. не само да не постоји толико јак фрижидер, него наука и технологија на данашњем ступњу то није способна да уради.

  Сложеност наше планете указује на паметног створитеља који не само да је створио свет, већ га и одржава. Ево неколико примера. Постоје два схватања:

1. КРЕАЦИОНИЗАМ концепт стварања. Бог је господар природе, Творац и владар Универзума који је створио све облике живота на Земљи по унапред смишљеној намери и плану.

2. ЕВОЛУЦИЈА Да је живот настао из мртве материје. Једноћелиски облици су напредовали ка вишећелиским што је довело до постанка живота. За такво учење нема доказа у геологији у фосилним записима. Нико никада није видео да се један облик живота претворио у нешто друго. нема прелазних форми. Њихов је главни адут време, милијарде година и онда је могло све да се деси. Следећи адут је мутација. Може неки инсект да мутира да се брани од хемиских средстава, али то још увек живо биће, није сада од комарца постала пчела.

Да би смо схватили живот прво морамо да схватимо ћелију. Дарвинизам полази од тога да живи организми имају просту структуру, то није чудо јер су у 19 веку располагали примитивним микроскопима Данас су дечији микроскопи много јачи него за време Дарвина. Он је знао за анатомију ока али није знао за процесе и да се око састоји из 48 дела. Ако би фалио само један део, око не би могло да функционише. Као што се види живот није производ непланираних догађаја већ је резултат савршенпг стварања које је извео Творац. Они нису могли да виде ни бактерију а камоли ћелију. Зато је било најлакше извући закључак да су прости организми настали сами од себе, случајно. Да би смо схватили живот, мора прво да схватимо ћелију, а да би смо схватили ћелију морамо да је увеличамо уз помоћ најсавременијих микроскопа хиљаду милиона пута. Ћелија је сложенија него цео град Лондон. Када уђемо у ћелију то је као када смо ушли у један васионски брод где је све испланирано до најситнијих детаља да би ћелија функционисала. Такав сложен систем није могао да настане сам од себе, а настао је. питање се намеће само, постоји један супердизајнер који је створио све па и ћелију, то је наш Творац.

Дарвин каже да опстају јаки, борба за преживљавање, да ли је то тачно? То није тачно, показаћу вам на два примера из Националне географије. Када лавови нападну крдо бивола они могу лако да побегну, али они не беже. Направе круг од својих тела и у средину ставе своје младунце да би их штитили. Када остане болестан неки члан крда слона, они га не напуштају, већ неколико њих остане поред њега док не оздрави. Када већи птић одваја из својих устију храну и даје млађем и слабијем брату. Да у природи влада себичност и борба за преживљавање. То није тачно. У природи се на сваком кораку види се љубав између парова код животиња према супротном полу, деци, старима, болеснима. Знамо да архитектура представља једну највећу компоненту људске културе, да ли има тога у животињаком свету? Постоје свакако и то много вештијих од људи. Ненадмашни архитекта је сам Творац. Савршена грађа свих живих бића има своју намену. Како еволуционисти објашњавају аеродинамичност птичијих крила, метод паука када лови, маскирање инсекта лептира? Никако, за то немају одговоре. Како да објаснимо дизајн на крилима лептира, када знамо да сова са крупним очима лови крупне инсекте, а крупни инсекти лове мале лептире. И када се тај велики инсект приближи лептиру он рашири крила и на њима се појаве два велика ока која подсећају на сову. Инсект побегне. Те совине очи на крилима лептира је дизајнирао сам Творац. Када ловци хватају даброве због њихових мошница од којих се праве скупоцени парфеми и када опколе дабра, да би сачувао живу главу он сам себи поједе мошнице и дигне ногу да ловци виде да он нема мошнице и они га оставе на миру. Какве то везе има са еволуцијом. Шта је са одбрамбеним тактикама, маскирању, самопо- жртвовању? 1. Рибе: Мењају боју у зависности од тла у коме се налазе. 2. Поларне птице су зими беле, када наступи пролеће перје постаје шарено. 3. Инсекти који живе на листу имају исту боју листа чак и трулеж 4. Морски рак ухвати сунђер, уђе у њега као у одело и стави грану. 5 Риба балон, надува се да је већа риба неможе да је прогута. 7. Риба на репу има лажне очи а праве се налазе испод црне траке. 8. Риба звана риболовац има израштај у облику штапа где стави мамак 9. Вилин коњиц и хелихоптер 10. Свитак и морзеова азбука. 11. Птица глуми да јој је сломљено крило Ово је само мали део заблуда Дарвинизма, грешака еволуције, у књизи ће те наћи све страхоте Дарвинизма које су однеле милионске жртве у оба светска рата а узрок је био Дарвинизам на коме је никао национал-социјализам (фашизам) и комунизам.

Нацизам који је настао у хаосу после Првог светског рата имао је за подлогу Дарвинову теорију о борби за опстанак. Основу Хитлеровог погледа на свет чинио је расизам. Он је сматрао да је аријевска раса најдоминатнија и да она треба да управља светом. Ако мислимо да су нацизам са Хитлером и фашизам са Мусолинијем на челу једини направили страхоте у двадесетом веку, онда се грдно варамо. Филозофија материјализма преузета из Старе Грчке достигла је своју кулминацију са комунизмом. Свакако највећи допринос у теорији припада Карлу Марксу и Фридриху Енгелсу. Материјализам је постојао, али они су му дали нови приступ који су назвали дијалектика, а дијалектика је наука о кретању. Дијалектика је била теза по којој су се сви развоји на Земљи догодили сукобом. Целу дотадашњу историју чине сукоби, као што између радника и капиталиста постоји непремо- стива разлика која се једино може решити сукобом. Није примаран само сукоб између радника и капиталиста чији су интереси били антагонистички, већ су сви били атеисти и заговарали су да треба истовремено уништити и религију и верска осећања код људи. Њима је као и Хитлеру била добро дошла Дарвинова теорија о дијалектичком сукобу у природи међу свим живим врстама па и људима. Дарвинизам се појавио пре 150 година и ништа добро није донео свету, једино крваве борбе, јер су га прихватили творци нацизма и комунизма, па и данас Дарвинизам бране заступници материјалистичке идеологије, марксисти. Теорија еволуције садржи основе за марксистичку филозофију. То је природна последица погледа на свет који су човечанству нудили Дарвинизам и материјализам. Било је неизбежно да та филозофија која је тврдила да су људи једна врста животиња која је веровала само у материју и да је борба у природи основни закон покретања друштва, морала је да ствара окрутне јединке друштва. Сви који су прихватили ту теорију били су окрутни, а сви они који је нису прихватили били су жртве ових првих, окрутних дарвиниста и материјалиста који су веровали само у материју. За њих Бог није постојао. То је људско негирање сопственог Творца. Друштво које негира Бога постаје погодно тло за разне девијације. Да би човечанство могло нормално да се развија прво мора да се ослободи заблуда Дарвинизма.

Ја сам скоро све своје информације узео из Библије на коју сам употребио само елементарно познавање логике. Схватио сам да Библија није само књига већ компјетерски програм, која је кодирана временском бравом и да се не може отворити док се не пронађе компјутер. Први је Исак Њутн сматрао да се у Библији налази скривено пророчанство о људској историји, да се испод ове Библије налази скривена Библија. Пошто нисам стручњак за компјутере ја сам схватио да је Библија писана метафорама. Сада је требало само склањати метафору по метафору и заменити скривено значење са правим. Зар вам никада није засметало то што се Исус Христ најчистији међу нама родио у некој прљавој штали. Није морао у дворцу, могао је у некој малој чистој сиротињској кући. Ту су биле само чисте јасле. Зар нам Бог није дао јасну поруку. Зар овај материјални свет није једна велика прљава штала где људи само једу, балегају, јуре материјална добра. А оно што је насветиније, најчистије, најбожанственије, најлепше а то је духовни живот одбацују зарад гомилања материјалних добара и преобраћују све што је свето у измет и затим се извале на гомилу измета и уживају у матери- јалном животу. Јован Крститељ позива грешнике да се окупају у реци Јордан пре него што ће да се покају. Пророк Јован је проповедао крштење покајања за опроштење грехова. Признаје ли Исус тим чином да је грешник. Тај ритуал вуче корене много пре Jована када су многи народи да би умилостивили своје богове приносили људске жртве. Један од начина убијања жртве било је и утапање у воду. Исус је тада стајао на почетку једне нове епохе свог новог, правог живота. Загњурити га у воду значи значило је његову одлуку да умре, али у исти мах и његово убеђење да ће васкрснути. Не улази он у реку што је грешан и да спере нечистоћу него да би означио да почиње његов други живот, да ће његова смрт, утапање бити само привидна. Умножавање хлеба, Сви знате ту причу како је Исус са 5 хлеба и две рибе нахранио 5.000 људи. Ту се не ради уопште о материјалном него духовном хлебу. Довољна једна једина реч, која обухвата све друге речи, реч која испуњава душу, реч са којом могу да се засите многи народи и да остане још за оне друге који долазе. Та реч је ЉУБАВ. Та реч само када дође из срца може да допре до срца. Та реч је хлеб а хлеб се прави од квасца и она се понаша исто као и квасац. Ако квасац, односно реч допре у чисто брашно односно чисто срце, оно нарасте, оно је исто што и семе у њиви, чека, клија и на крају доноси плодове. Када су Исуса његови ученици пробудили јер је спавао на лађи да утиша буру која се дигла на језеру. Он их је питао.“ Зашто сте се уплашили, маловерни, како немате вере, где вам је вера.“ Закључак је да они који имају вере не боје се ничега а они који се боје они немају вере у самога себе. Сада следи прича о проклетој смокви. Може да се уброји у Исусова чуда, јер је Исус речима осушио смокву. Једнога дана враћајући се из Витаније у Јерусалим, Исус огладни. Угледавши крај пута једну смокву, приђе к њој и не нађе ништа до само лишће. Исус се наљути на смокву и прокле је и смоква се одмах осуши. Смоква је Израиљ, стара јудејска религија која има само још лишћа, непотребног и некорисног лишћа од обреда и церемонија, лишће које је осуђено да се осуши не давши никоме и ничему хране. Исус који је гладан правде, који је гладан љубави, тражио је у томе лишћу сочних плодова милосрђа и светости. Није их нашао. Израиљ није утолио своју глад, није постигао оно чему се надао. Сада се не може очекивати ништа више од тог старог дрвета на коме још има лишћа, али које је неплодно, нека се осуши за навек! Плодове ће дати други народи. Три године Исус проповеда Јудејцима и помишља да их напусти, па да се другима обрати с Радосним Гласом. Дуго је чекао да види да ли ће тај изопачени, вероломни народ моћи да се спасе. Од Јудејаца се могу очекивати још само две укрштене греде, на којима ће бити разапет. Шта се могло очекивати од Јована када је на један алегоричан начин причао о свадби у Кани на којој је Исус претворио воду у вино? Знамо да се на свакој свадби даје гостима прво добро вино, па када се напију, онда им се даје вино најлошијег квалитета. Исус је од шест бачви пуних воде направио шесто литара најбољег вина, које је послужено тек онда када је понестало домаћиновог вина. Вода претворена у вино слика је новога доба које настаје са Јеванђељем. Пре но што је објављен долазак онога који ће спасити свет у пустињи, вода је била довољна. Свет је био остављен себи самоме и препун јада, али дошао је Радосни Глас, приближава се срећа. Из туге и јада прелази се у радост. Из старог Закона прелази се на нову свадбу под новим Законом. Не пије се више вода, него се пије вино. Младожења је дошао, Исус је са вама. У књизи хебрејског пророка Езекила (16.3-63) каже се да је Бог своју невесту нашао док је била дете голо и напуштено. Постао је њен учитељ и заштитник, оденуо је, нахранио и штитио док није одрасла, а онда се њоме оженио. Она међутим, беше неверна. То је једна од тема које се провлаче кроз хебрејске списе да је Бог одани Изабраник, а његова симболична „невеста“ народ заветни, неверница. Свакако да сте препознали Израел. Тврдњу да је Христос устао из мртвих, на пример, треба схватити не дословно, већ симболично и онда је њу могуће тумачити на различите начине који нису у сукобу са знањем, са оним што сам изложио у овој књизи, не умањује њено значење. Приговор који би Црква вероватно ставила, да њено симболично схватање гаси сваку наду једног хришћанства у бесмртност, не стоји, јер је људски род веровао у загробни живот много пре наступања хришћанства, те отуда није имао потребу за ускршњим догађајем (васкрсењем) као залогом бесмртности. Како?

У старом Завету се свуда каже у множини. „Хајде да начинимо човека“ Исус Христ на самом Распећу обраћа се некоме, обраћа се оцу свом. Исус је део једне целине, није једини Бог. Бог није безлична енергија како Ајнштајн каже. Бог је енергија у лику личности. Значи Бог је личност! Бог као личност има 3 лица или саставна дела. Отац, Свети дух и Син Тако тврди Православна црква Али постоји и Богородица у коју је ушао Свети дух и оплодио је и она је родила Исуса Христа. Богородица не спада под оно што Црква назива Бог. Зашто, опет дискриминација жене на највишем нивоу? Она је жена, чија жена? Ако не постоји Свети дух она је жена Бога и Исус Христ је њихово дете. Али њу је оплодио Свети дух. Сада престаје људска логика по којој би сада Свети дух био њен супруг а шта је сада са Оцем? Или би то била не дај Боже нека космичкам швалерација. Ако сада извршимо замену метафоре добићемо да Творац који је створио Универзум има такође три димензије уместо лица. Космос-простор Космос-време Космос-материја Бога оца нико није видео простор нико не види Бога Светог Духа нико није видео време нико не види Исус Христа су видели материја се види Исус је рекао: „Ја сам пут, истина и живот, нико не долази к Оцу осим кроз мене“

Исус је уствари Бог-Матрија. Знамо да је материја успорена енергија до тачке видљивости. Тако смо дошли до закључка да је Енергија створила Материју. Материја односно Универзум такође има свој почетак а то се у науци зове велики прасак. (Big Bang) Да није то можда рођење Исуса Христа? Исус Христ је растао, развијао се тако се и Универзум растао, развијао, ширио се и звезде и галаксије су се формирале када је Универзум био довољно стар. Универзум може наставити да се шири док не постане на крају празнина без икаквих карактеристика. То би значило смрт Исуса Христа и смрт целог Универзума.

Богородица уствари прави Бог. Енергија која је створила Материју (Исуса Христа) То није безлична енргија како је тврдио Ајнштајн већ енергија тростуке личности која обухвата Простор, Време и Материју.

То је уствари Информација. Енергија у себи садржи Информацију. Стварање материје из ничега помоћу речи настаје онда када до те структуре допре информација.

На сва та питања тешко је одговорити кратко без редоследа тумачења и стицања предзнања која стичете читајући ову књигу. У њој је све то лепо објашњено.

На сва та питања имате задовољавајућа објашњења у књизи, како функционише Бог.

Не постоји повратна информација која би ишла од материје (од нас) из простора преко времена до саме енергије. Зашто не постоји? Па зато што ми нисмо Бог, нисмо права енергија, ми смо обична материја, односно успорена енергија до тачке видљивости. Значи ми нисмо у Богу али је зато Бог у нама. Ако већ желимо да будемо у Богу (у енергији) та ће нам се жеља испунити оног тренутка када се информација из нас коју смо добили непосредно преко Времена (читај, Светог Духа) поново врати Творцу-Богу-Енергији. То значи да смо умрли.

Налазила се у материји коју зовемо мозак у облику свести и подсвести који нису материја. Сада свест и подсвест чине једну нематеријалну целину, односно информацију која је добијена када је сперматозоид оплодио јајну ћелију. (читај када је Свети дух убацио информацију у мртву материју, односно животни дух и тако створио човека) Свест-подсвест-информација се после физичке смрти човека враћа кроз нематеријални тунел у паралерни свемир сачињен од чисте енергије свести-подсвести где чека на коначни исход зависно од проживљеног овоземаљског живота да ли ће се поново враћати у овај материјални свет.

Шта је човек и како је створен човек? Човек се рађа са чином порођаја али он настаје много раније. Он настаје оног тренутка када сперматозоид оплоди јајну ћелију. Taда настаје мртва материја. У ту мртву материју Време (Свети дух) убацује информацију и тако постоје човек. Замислите сада по еволуциомистичкој теорији да књига каже да ју је створила штампарска машина. Рећи ће те глупост. А када кажете да је вас створио ваш отац са именом и презименом, то онда није глупост. Вас је створио Творац преко ваших родитеља који су само били средство. Човек је спој мртве материје и информације (духа животног). Бог је човеку удахнуо дух животни, информацију или животну енергију. „Створи Господ Бог човека од праха земаљског, и дуну му у нос животни, и поста човек душа жива.“ 1 Мојсијева 2, Да ли постоји душа? Када човек умре шта се дешава са душом? Постоји али не у оном смислу како Црква тумачи да се она налази у телу човека и да за време смрти излази из тела и одлази у Рај или Пакао. Душа је уствари сам човек, материја са информацијом односно енергијом. Како тело расте у условима околине његово развојно искуство ствара личност, то је оно како јединка реагује на свет око себе. Нетелесна, свесна компонетна човека зове се људска психа (свест са подсвешћу) или како Црква каже душа. Шта нам каже Стари завет? „И врати се прах у земљу, како је био, а дух се врати к Богу, који га је дао“ Проповедник 12,7 Када човек умре животни дух-информација се врати Творцу а прах земљи. Сада се питате шта је са душом? Душа не постоји! Жива душа настаје спојем мртве материје и духа животног. Када се животни дух који вам је дао Творац, тачније онај део троструке личности који називамо Свети дух врати Творцу, остаје само материја која ће се временом дезинтегрисати, јер наше тело има исти састав као и земља. Живо биће је душа, ви сте душа. Човек је душа. Спајањем праха и духа добија се душа. Када човек умре, то је крај и никаква душа не постоји. као када спојите сијалицу и струју и добијете светлост. Када нестане струје сијалица не гори.

Творац је смрт поистоветио са спавањем. У свим светим списима, Старом и Новом завету Творац каже да спава. Исус је рекао за девојку да спава, хајде да пробудимо Лазара који већ три дана спава. За онога који спава то је тренутак. Да ли је спавао 8 сати 10 дана, 1.000 година или 10.000 година, када се разбуди то је само тренутак. Нико не умире. Бог каже, ја сам Бог живих а не мртвих. Зашто је ово важно? Ја хоћу да вас упознам да знате шта је смрт, човек који зна шта је смрт он се не плаши смрти. Ако мислите да су се сви који спавају претворили у прах и да је то крај. Не није. Конвенционална наука, биологија као наука о животу тврди да је смрт неминовност и да више нема новог почетка. А шта ако то није тачно? Шта ако има новог почетка? Ако је Творац нешто створио и он то одржава, размножава, он то може опет да створи, зар нам Исус Христ не сводочи о томе. Питате се зашто то Творац не ради? Откуд знате да не ради. Ми знамо само за ову једину материјалну димензију а Творац може да ствара по својој вољи димензије које наш разум не може ни да претпостави. Могућност да поред овог, нама једино познатог, света постоји још један, паралелни, врло је велика. Научници који се баве овом могућношћу више од сто година, данас се слажу да би се сви паранормални феномени могли једноставно објаснити прихватанјем теорије о постојању два свемира, материјалног и паралерног, насталог од чисте енергије свести. Ја сам у својим истраживањима отишао корак даље и објаснио у књизи шта се стварно дешава када тренутно заспите а сви мисле да сте умрли!

Човек није створен да умре, он има генетски потенцијал за вечни живот, али информација коју је добио у генима каже ти ћеш умрети због кршења моралних закона. Човек не умире, он у једном тренутку заспи а у другом се буди. Није важно да ли је спавао 8 сати, 10 дана, 5 година или 10.000 година За њега је то смисаоно време и њега се не дотиче време које тече. Бог је створио Универзум и законе по којима он фукционише, поред свих закона најважнији је закон живота. То је закон по коме се живот одвија. То је МОРАЛНИ ЗАКОН. Морални закон можемо да прихватимо али и не морамо. Смрт се појавила као казна за кршење моралног закона. Небеско царство је као држава. Има свој устав из кога су проистекли закони, има свог Председника, то је сам Творац. На Земљи може Председник да вас помилује, може неко да плати кауцију за вас. За нас је платио кауцију сам Творац, поднео је невино јагње. Када то није вредело уместо јагњета жртвовао је свог рођеног сина. Са васкрсењем Исуса Христа Творац је са овим експериментом решио проблем смрти. Ако је смрт побеђени непријатељ онда се све мења. Ако смрт прихватимо као неминовност онда одлазимо у хедонизам. Овим Распећем је Творац дао помиловање свим људима и дата им је могућност да почну да живе по моралним законима. Ако се питате како може Творац да нам говори како да се понашамо, да вас подсетим да овај живот који живите није ваш живот. Нити смо га ми наручили нити смо желели да се родимо. То је поклон од Творца. Зато нам је он прописао како да се понашамо. Када решимо морални проблем на земљи решићемо и економске и политичке проблеме. Он се не решава споља, већ изнутра, ми морамо да се променимо изнутра, да мењамо свој карактер.

Да ли то уопште неко тражи од њега? Нађите ми једног човека који је тражио да живи вечно. Генетика је доказала да се човек развија нормално до своје 25 године, после тога почиње постепено да стари и умире на крају. питате се зашто је то Бог урадио. Он је убацио ту информацију да се неби десило да Атила, Бонапарта, Хитлер или Стаљин живе двеста година. Збрисали би са Земљине кугле цео људски род. Сви они праве ужас 4-5 година и умиру. Творац не ћути, шаље нам редовно сигнале, него ми нисмо заинтересовани да га чујемо. Нас је вишегодишњи атеизам ослепео па нисмо ни знали да постоји Библија. Они који су је читали, читали су је као роман јер нису хтели да је примене на своје животе. Мојсије је примио од Бога обавештење како треба да се понашамо и да то преносимо гнерацијама, а Црква је превела као 10 Божјих заповести. Нису то заповести него обавештења. Бог не заповеда, он објашњава. С обзиром да сви на Земљи умиремо, значи да не постоји ни један човек који није бар једном слагао. Када већина човечанства верујује у еволуцију шта је Богу преостало него да дигне руке од нас и да нас препусти личном избору и да водимо ратове и да се убијамо до коначног истребљења.

Наш материјални универзум познат је као континуитет простора и времена. Нова тачка посматрања тврди да овај континуитет пробија једна, о којој смо већ говорили, димензија саткана од енергије чисте свести или више димензија, несумњиво нефизичких димензија. Оне не подлежу законима конвенционалне физике, али им се и не супротстављају. Поента ових секундарних димензија је да теже ван закона материјалне физике. Може се схватити да се оне повинују својим сопственим законима. Ако смо прихватили овакав начин размишљања да видимо шта је сада са јединком у односу на ову тачку гледишта. Одмах се схвата да нисте рођени када мислите да јесте само се Ваше физичко тело родило у то време. Ваше истинско ја, Ви заиста, постојало је пре рођења ван временског тока, у једној од нематеријалних димензија које смо разматрали. Ако можете одмах да се сетите детаља претходне реинкарнације, Вама ова књига није ни потребна. Ако не можете, а вероватно да не можете, свакако желите да знате зашто не можете да се сетите. Зато што су механизми сећања чудни. Психолози су открили одавно да је људска тенденција да се заборави оно што је непријатно и да се памте само лепе ствари. Психолошка функција да се заборави непријатно је мисао која помаже очувању душевног здравља. У случају јаке непријатности, ум иде даље. Уместо постeпеног блеђења, настаје одједном прекид, долази до изненадне амнезије. Непријатна ситуација се тренутно заборавља. Прошлост се тотално брише. Не само да ишчезавају непријатна осећања, већ се све брише. Овде се види одбрамбени механизам ума. У моменту смрти највећој трауми од свих, активирају се исти одбрамбени механизми. Њихова основна сврха је тренутна блокада сећања умирања, али се на тај начин брише и прошлост, тако да Ваш цео живот ишчезава из сећања.

Постоје докази да мртви успостављају везу са живима и да је одржавају. Претпоставља се да духови успостављају везу са овим светом путем магнетске силе и само неким људима припадну медијалне способности, док су другима ускраћене. Обично се као „докази“ сматрају разно куцање, пуцкетање и свакојаки шумови који се чују у кући, нарочито ноћу. Ако би такви докази били уверљиви, тада би то представљало крај столећима вођених спекулација о животу после смрти. Тада смрт не би значила крај живота, него би означавала премештање опстанка на један други, виши, нематеријални ниво. Тада више не бисмо требали свој живот на земљи „сматрати биолошким феноменом“ краткога века, него бисмо га могли схватити као трајан процес који тече. Као прилог тој теорији постоји доста доказа да чак и многи живи писци тврде да заправо њихове књиге не пишу они, него неко други кроз њих. Јер они пишу чак толико стручно а да уствари о томе немају појма нити су икада имали било какво знање о томе што пишу. Такође, као прилог тој тврдњи налазе се сведочења из разних делова света где појединци који су преживели клиничку смрт, тврде да су видели нешто „тамо“ врло јасно и врло конкретно. Када се упореде запажања која долазе од људи из различитих крајева света, који се између себе нису никада познавали а причају апсолутно исту причу, да су били и видели баш...

Адам је имао број 1. Опширно објашњење следи му књизи због тежине материје не може се импровизовати на пар реченица.

Од почетка света човека уче да свет има своју материјалну реалност. Човек изграђује цео свој живот на таквом гледишту. Најновија научна открића су показала сасвим другачију реалност од оног што људи мисле да јесте. Сви наши подаци о спољном свету преносе нам се путем пет чула. Свет је за нас само оно што нам покажу наша пет чула. Оно што видимо, чујемо, помиришемо, окусимо и додирнемо. Човек од самог рођења познаје спољни свет само онако како му га предочавају тих пет чула, али садашња истраживања су изнела једну важну чињеницу из које се састоји материјални свет који опажамо. По њој човек је само облик а свеукупно наше искуство је привремено и да је цео Космос само сенка, а то ћемо лако схватити ако посматрамо наше чуло вида које нам пружа најдетаљније податке о спољном свету који нас окружује. Кад кажемо да видимо ми заправо видимо ефекте преточене у електричне сигнале које стварају зраци долазећи до нашег ока из спољног света. Мозак је затворен за светлост и његова унутрашњост је потпуно мрачна. Ми заправо не видимо само оком, већ видимо из центра мозга а око је само средство преко којег стиже сигнал из спољног света до нашег мозга. Кад кажемо да видимо, заправо видимо ефекте наших сигнала у мозгу које стварају зраци који доспевају до нашег мозга. Мозак исто тако осећа и укус, мирис, звук, додир као и електричне сигнале који стижу до њега. Још су Грци предосећали да нешто постоји што они не знају да објасне, па су они то објаснили на свој начин, да у човеку постоји мали човек, као да постоји неки дух у машини. Мозак се током нашег живота не среће са изворном материјом, него са копијом те материје која се формира унутар мозга. У том тренутку ми долазимо у заблуду да су те копије стварна материја ван нашег ума. Тако долазимо до једне констатације коју можемо назвати спољни свет у нашем мозгу. Сад да изведемо закључак, све што видимо, додирнемо, чујемо, осетимо, цео Космос, све око нас, то су само електрични сигнали који долазе до нашег мозга. Узећемо један пример, ми видимо птицу у спољном свету. У ствари, та птица је у нашем мозгу. Честице које се одбијају од птице долазе до нашег ока и ту се претварају у светлосне сигнале. Неурони преносе те сигнале до центра за вид у нашем мозгу. Птица коју видимо је заправо електрични сигнал у нашем мозгу. Када би се прекинули нерви који иду од нашег ока до мозга птица би одједном нестала.

Сва ова опажања која сам до сада наводио намећу питање, шта је онда мозак? Пошто је наш мозак материја као што су руке и ноге, онда је и он објекат опажања као и све остале материје. Наш мозак није ништа друго него опажања која формирају сва чула, посебно чуло вида. Ко је онда та воља која све опажа па и сам мозак? Зар може мозак сам себе да опази? Ко то види, ко то чује, додирује, мирише, опажа? Које је то биће које промишља и каже: „Ја сам ја“. Ово метафизичко биће које види, осећа, употребљава мозак и промишља је животни Дух. Оно што ми називамо материјалним светом само је скуп опажања које наше духовно биће посматра и осећа. Ово је као кад сањамо тела, објекте, материју, своје тело, а немају физичку реалност. Космос у коме живимо и тела која поседујемо немају физичку реалност. Једино постоји духовно биће и оно је то које опажа и види. И ако мислимо да је материја стварна сви закони физике нам говоре да се материја састоји из једне илузије. Све нас то води до једне метафизичке материје, а то је тајна која се крије иза материје Сви који мисле да је материја апсолутно биће, у заблуди су и то је једно ново аларматно упозорење свим научницима о људским чулима на које се материјалисти ослањају. Ако се материјални свет састоји само из опажања дата нашем духовном бићу, шта је онда извор тих опажања? Да би смо одговорили на то питање морамо да пажљиво прочитамо те детаље у књизи, не може се импровизовати и схватити без темељног упознавања са материјом.

Исус није намеравао да оснује Цркву и није је ни основао. То што је желео и прогласио није била Црква, него Божје царство на земљи. Акo не постоје оригинали, ако су вршена преписивања вековима, да ли постоји могућност да су несвесно прављене грешке, или да су свесно дотеривана, можда чак и фалсификована а можда постоје оригинали који се крију у Ватикану јер причају сасвим другојачију причу. Шта је од тога тачно видећете у овој шокантној књизи. Марко да би осигурао преживљавање своје поруке, он је био принуђен да Римљане разреши сваке кривице за Исусову смрт, да спере љагу са постојећег, укорењеног режима и да пребаци кривицу за Месијину смрт на извесне Јевреје. Ову су замисао усвојили не само писци осталих Јеванђеља, већ и рана хришћанска црква. Да ли би без такве лажи, без такве измишљотине опстала Јеванђеља и црква. Зашто се такве лажи и данас сматрају истином? Наћиће те одговор који се некима неће допасти а некима хоће, као и сва контраверзна питања.

Његова молитва Богу да му поштеди живот, обична фарса јер лије крокодилске сузе, јер не осећа никакву патњу? Да ли је суштина Хришћанства Исусова особа или апстрактна идеја разрађена у целом свету или материјална моћ цркве? Исус је пре свега био револуционар а хришћанство није настало револуцијом јер је Исус као вођа погубљен. Настало је еволуцијом, постепено тако да је Црква поклекла под замком моћи и богаства против којих се Исус борио

Хришћани сматрају да је Исус Бог. Јевреји да је Исус човек кога је Бог „усвојио“. Муслимани да је Исус човек у кога је ушао Бог. Сетимо се када је на реци Јордан приликом Исусовог крштења голуб слетео на Исуса, односно тада је у њега ушао Свети дух и од тада је Исус постао Бог. Зашто би Бог улазио у Бога? Да је јеврејско хришћанство победило над Павловим хришћанством шта би се десило? Историја би била другојачије писана. Неби било таквих зверстава као што су крсташки ратови, инквизиције, сатанизовање жене и холохауста. Јевреји и хришћани неби кренули засебним путевима. Ислам не би био непријатељ хришћанству. Јаков Исусов брат не би био намерно заборављен јер је његово постојање указивало на Исусов људски лик јер Исус има брата. Намерно су изгубили Исусову људску природу.

Оснивачи Америке не верују да је исус Бог? Зашто су Црквени сабори попут оних у Никеји, Цариграду, Ефесу, Халкедону итд, покушавали стално да измире супротне доктрине па су ишли на компромис, изјављујући да је Исус и потпуно људске и потпуно божанске природе. Бого - човек како се данас наша црква воли изражавати? Да ли је то могуће, да ли је то тачно? Зар археолошке ископине попут библиотеке из Наг Хамадија, списа са Мртвог мора и Јаковљеве костурнице не доказују Исусову историску личност?

Са ставом данашњих Цркава у свету испада да има данас најмање бар три Бога и много више. Да ли постоје три Бога или један? Ја стално доказујем да постоји само један једини заједнички бог. Мислим да ће се остварити Илијино пророчанство да ће сви људи на свету измирити и молити само једном Богу. Шта је срж хришћанства? Срж хришћанства је садржана у Исусовом учењу. То учење је јединствено, јер образује „нову поруку“, „добру вест“ за људски род, и вредно је само по себи? Зар су потребне чудесне биографије појединости као потпора? Зар није важна порука коју је Исус пренео, а та порука ништа не добија тиме што је Исус био нежења, нити ишта губи што је био ожењен?

Хришћанство служи да одвоји људску врсту од природног света, оно подупире слепо подчињавање власти и тако умањје људску одговорност под изговором да Бог управља свиме тако оправдајућу ужасне злочине почињене у име Бога. Оно што је најважније даје моћ онима који знају истину, а истину зна само она мала група људи у Цркви и политици и мит који манипулише и контролише читаво друштво. Религиозни мит је најмоћнији изум икада смишљен и служи као психолошко тло на коме могу да бујају сви остали митови. Мит је идеја којој се широко верује и ако је сама по себи лажна. Мит служи као прича која усмерава и мобилише људе. Пажња није усмерена на однос приче према стварности него на његовој фикцији. Прича не може да функционише уколико нека заједница или народ у њу не верује. Кад неки паметни људи са довољно лошег искуства јавно почињу да испитују истинитост те приче, дебата о томе ће наравно изостати и они ће бити проглашени јеретицима. Чувари вере не улазе у дебату са таквима, они их игноришу или их називају богохулницима. Пошто је богохуљење грешно зато је грешно тврдити нешто што није у интересу цркве и наводити људе да сами дођу до закључка.

Исус је био Јеврејин који је обожавао јеврејског Бога, држао се јеврејских обичаја, био обрезан, тумачио јеврејски Закон и стекао јеврејске ученике који су га прихватили као јеврејскиг Месију. Па ипак само неколико деценија после његове смрти, Исусови следбеници су створили једну религију која се успротивила јудаизму. Иако смрт и Исусово васкрсење доноси спасење, коме спасење хиндусима, будистима, муслиманима који и не верују у њега. Сви који су изгинули у свим ратовима да ли су они доживели спасење пре или после губитка својих живота? Хришћанство и јудаизам постају две различите религије. Хришћани су признали да је Исус Месија који је најављен у светом писму, самим тим признали су и свето писмо те древне јеврејске текстове-као темељ својих сопствених веровања. То значи да су Хришћани усвојили јеврејску библију као своју сопствену. Али зар није јеврејска Библија била за Јевреје? Хришћани су се тако поистоветили са народом, Јеврејима који су презрели и одбацили свог сопственог Бога и погрешно протумачили своје сопствено писмо.

Исус је најавио долазак Царства, али оно што је дошло беше Црква: Интересантан је податак да почетком другог века н.е. уопште није постојао Нови завет. Неки теолози покушали су да створе нешто али су хришћани морали да чекају још два века на један уопште прихваћен текст. Дуго се сматрало да је свака реч Новог завета верно пренета од самог Бога. Ја мислим да је Стари завет писао сам Бог преко њему одабраних људи. Мислим да је Нови завет наметнут и самом Богу од стране групе људи који су желели да управљају божанским проповедима у циљу стицања личне моћи.

Да би се сакрила истина од народа коjи финансира Цркву. Током периода своје власти, папство је скривало Свето писмо од обичних људи, тврдећи како само свештенство могу да га тумаче. Када се Свето писмо читало то је било на латинском, које широке масе нису разумеле. Исто тако и код Православне Цркве и данас се проповеда на старословенском исто да би широким масама било неразумљиво. Када је Римокатоличка црква наметнула диктатуру читавом свету Свето писмо је скривано од већине народа и катехизис је заменио проучавање Библије. Јеванђеља из Светог писма су помешана са паганским филозиофијама обожавања Сунца, па је Исус испао да је Бог Хорос, односно Сунце а обожавање паганске богиње Мајке је постала идол Римокатоличке цркве путем обожавања Девице Марије. Кад је римокатоличка црква изопачила Јеванђеља, Бог је и даље имао неке људе који су проповедали истинску веру у којима је папство погазило истину. Папска власт је ове верне Исусове следбенике ловина као јеретике и криминалце. Мучили су их и спаљивали на ломачи. Уместо да се Стари и Нови завет проповедају у читавом свету свим народима она су намерно скривана у тами. Они су скривали и директне поруке које су они називали тајне а које су стизале са неба у лику Богородице. Црква је само мислила на своје сопствене интересе деценијама је сакривала истину. А истина је да је бог преко Богородице дао до знања да он стварно постоји дао нам је о томе опипљиве доказе у виду порука које су идентичне а које су упућене на четири различите локације које су једна од друге удаљене стотинама километара и временски по неколико деценија. Ако би се дозволило проучавање Библије нигде се неби нашло да је папа безгрешан а толико убистава, тровања Папа и криминала се дешавало у Ватикану. Нигде се не би нашао опрост греха.

Од Исусове смрти прошло је 40 година док се појавило прво јеванђеље, то јест први документ који описује неке епизоде из његовог живота. Први потпуни извештај о његовом животу је било Јеванђеље по Марку, око седамдесете године, неких 40 година после његове смрти. Дакле пуних 40 година се живело искључиво од тога шта је народ причао, усмено су се преносили догађаји. Сада када држим Библију у рукама у суштини држим копије древних историских записа. Оргинални записи Исусових биографија, Јеванђеља по Матеји, Марку, Луки и Јовану и све друге оргиналне књиге Старог и Новог завета одавно су претворене у прашину. Како онда да будем сигуран да ове данашње верзије који су крајњи производи безбројних преписивања током векова имају било какве сличности са оним што су аутори првобитно написали? Како могу да знам да ли те четири биографије причају целокупну причу? Шта ако су постојале и друге Исусове биографије које су цензурисане зато што се раној цркви није свиђало начин на који је приказан Исус Како могу да знам да црквени званичници нису сакрили праве биографије о Исусу као и четири које су укључене у Нови завет, а које би бацило ново светло на речи и дела ове контраверзне личности из Назарета? То нису биографије то су најважнији догађају његовог живота, Постоје и други незванични документи. Они се називају апокрифима, што значи сакривени. Зашто се зову сакривени, шта има ту да се крије изузев истине. Прво Јеванђеље је написао Марко који је желео да његово Јеванђеље опстане и да се наметне римским слушаоцима, па никако није могао представити Исуса као противника Рима, као револуционара и вође широких народних маса. Он је био принуђен да Римљане разреши сваке кривице за Исусову смрт, да спере љагу са постојећег режима и да пребаци кривицу за Месијину смрт на Јевреје. Зар то није фабриковање истине, зар то није фалсифовање историје. Ову су замисао прихватили и остали писци Јеванђеља и рана хришћанска црква. Изгледа да су Јеванђеља написани по поруџбини Римљана. Људи који су писали Јеванђеља не могу се оптужити за свесно фалсификовање јер су се они служили чистом логиком. Кад су такви пророчки наговештаји у Старом завету, када су пророци наговестили шта ће се десити, они су резоновали да се управо тако и морало десити у Исусовом животу. Пишу у смислу да се испуне пророчка писма. У њима је Свети по пророцима наговестио спасење, долазак и рођење Девице, муку и васкрсење Исуса Христа. То нису биографије Христа. Већ сведочење следбеника. То су уствари најважнији догађаји његовога живота ма основу онога што говоре четри Јеванђеља.

Наша цивилизација се заситила материјализмом. а у међувремену је постала свесна једне још дубље глади. Она сада почиње да гледа на другу страну, трагајући за испуњењем осећајних, душевних и духовних потреба. Све је више људи разочараних у неспособност човека да влада собом и својом природном околином очекује неки спас „са неба“ нешто или неког ко ће нас зауставити у овом глобалном лудилу самоуништења.

Ако нема Бога откуд толиког добра? Немогуће је поседовати слободну вољу уз немогућност моралног зла. Када је Бог створио људе са поседовањем слободне воље, онда је све зависило од људи, а не од Бога. Па зашто онда кривимо Бога када смо сами криви јер смо правили погрешне изборе? Значи Бог није творац зла, али он је створио могућност зла, а људи су спровели ту могућност у дело. Извор зла није у Божјој сили, већ у човековој слободи. Како изабрати љубав према Богу или другоме ако немате слободу избора, а што људи сами изаберу радије мржњу него љубав то је њихов избор са свим својим последицама.

То је антисемитизам-свакако велика иронија, пошто је сам Исус био Јеврејин и тврдио да је Он дуго чекани Месија Израела и целог света. Његови ученици су били Јевреји, а Јевреји су написали и скоро цели Нови завет. За време нацистичког холокауста Јеврејима није помогао нико од хришћана, а не заборавимо да је и сам Хитлер био хришћанин.

Ја сам апсолутно против сваке религије која каже да је једна вера изнад друге. Не видим у чему би се ишта разликовало од духовног расизма. То је један начин да кажемо да смо ближи Богу од вас, а то нас доводи до мржње.

Кад год истина у себи садржи потпуну посвећеност у којој доводите себе до потпуне понизности и потчињавања своје воље, увек ће постојати отпор. Христ угрожава вашу власт и аутономију. Он доводи у питање нашу чистоту а то људи не воле, јер о себи имају много лепше мишљење него што је то реално. Свако воли да живи у заблуди. Такође има још нешто што смета а то је оно што Индуси са правом одбацују а то је појам пакла. Они уместо тога верују у реинкарнацију, преко које се људи после смрти поново враћају у овај свет у другом виду и пружа им се још једна прилика да се искупе за лошу карму коју су направили у претходном животу и да крену ка просветљењу. Зар не би реинкарнација била рационалан начин да Бог пун љубави пружи људима нов почетак да би могли да се покају за следећи пут и да не мора да их пошаље у пакао? Зар то не би било боље решење од пакла?

Исус се вратио да победи непријатеље Израела. Док су Римљани земаљског Исуса разапели на крст, васкрсли Христ се вратио да освоји Рим. Он је наговорио Павла да шири његову веру међу нејеврејима. Павле је додуше то платио главом у Риму, али су његови следбеници наставили даље, и на крају је хришћанство постало званична религија царства, чак успоставивши Рим, а не Јерусалим, за седиште своје моћи. Фасцинатно је размишљати о томе колико би историја западне цивилизације, можда, била другачија да је Јерусалим остао седиште хришћанства.

Црква ускоро поклекла под замком моћи и богатства, против којих се Исус тако упорно борио. Због славе и богатства он је критиковао власт Храма и то је платио главом. То је лекција коју никако да савладамо, да сваки пут кад нека религија постане испреплетана са политиком, и религија и политика бивају искварени.

Наиме, управо је то Исусово учење поставило темељ за западно-хришћанску концепцију одвајања световног од верског.

Али не смемо никад да изгубимо из вида изворну Исусову људску поруку. Порука која је пркосила тлачењу, експлотацији човека од стране човека и неправди у свету. Порука која би стварала снажни морални и етички код. Порука која је наговестила Божје царство на земљи. Црква све време у историји хришћанства врши порицање Исусове оргиналне поруке. Црква се приклонила богатим и моћним а своју веру је материјализовала и уместо да се бави вером бавила се бизнисом.

Хришћанство није ништа више него литерална прича политчки мотивисана. За Цркву у стварности Исус је био соларно божанство гностичке хришћанске секте као и остали пагански богови био је митска фигура. Политичке структуре су биле те које су вршиле хисторизирање Исуса. И преко њега су остваривале друштвену контролу. Године 325. Римски цар Константин сазвао је први вансељенски сабор у Никеји када су установљене политички мотивисане хришћанске доктрине на којој је почела дуга историја хришћанског крвопролића и духовне преваре у следећих хиљаду и шесто година. Од тада је Ватикан задржао политички стисак око врата Европе доносећи „радосна“ времена као што је мрачно доба заједно са „просве тљујућим“ догађајима почев од крсташких ратова преко инквизиције, сатанизовање жене, све до данас. Хришћанство служи да одвоји људску врсту од природног света, оно подупире слепо потчињавање власти, тако умањује људску одговорност пред изговором да Бог управља свиме тако оправдавајући ужасне злочине почињене у име Божанског дела. Оно најважније, даје моћ онима који знају истину а истину знају само она мала група људи у цркви и политици и мит који манипулише и контролише читаво друштво.

Највише опчињава податак да је Јерусалим поново у епицентру верске еволуције, што је промена схватања коју је предвидео пророк Илија. У светлу тренутне политичке климе између Јевреја и муслимана, тај одељак је, можда, највише запањујући и најреволуционарнија изјава у целој Библији. Да би Илијина визија постала стварност, да би се Јевреји, муслимани и хришћани молили на истом месту, олтару, очигледно да ће бити потребно ништа мање од револуције у јеврејско-хришћанско-муслиманском разумевању. Али то се може догодити. Мора се догодити и догодиће се. Живи били па видели!

Царство Божје, оно царство које је Исус видео када се молио „да дође царство Твоје“ Усуђујем се да замислим Јевреје, хришћане и муслимане како се заједно моле богу Аврамовом, Исусовом и Мухамедовом. Значи заједничком Богу који је изнад свих религиских Богова, изнад свих религија, изнад науке. ТВОРЦУ СВЕМИРА.

Електро-магнет на земљи направио је човек. Електро-магнет у утроби Земље није направио човек већ Бог, он може опет да га направи, да га појача и да га одржава или да се не меша. Можда су озонске рупе само опомена људима да се уразуме. Да ли Творац само преко озонске рупе опомиње човечанство? Не, он стално опомиње, али људи то не схватају озбиљно. Људи неће да схвате да у Универзуму постоје закони по којима се одвија цео Универзум и целокупан живот на Земљи. На Земљи је основни закон морални закон, али се он не поштује и Бог нас опомиње и преко комета, астероида и осталих небеских тела. Сви знамо да комете и астероиди стално пролазе око Земље. Да је неки астероид наишао само шест сати пре или десет сати после он би погодио Земљу и уништио би је. По конвенционалној теорији ако је Универзум настао случајно онда и комете долазе случајно и нека може случајно да погоди Земљу, али та теорија није тачна. Ако Универзум није настао сам од себе онда тамо владају врло сложени закони који математички тачно функционишу, онда и комете не долазе случајно него носе једну јасну поруку. Њихов задатак је да нам скрену пажњу на наше понашање и на казну која може да нас задеси баш од те исте комете ако се не уразумимо.

Библија говори о све већем сиромаштву људи при крају судњег дана, о све већим социјалним разликама. Никада нису биле веће него у двадесетом веку, где је једна четвртина становништва на Земљи неухрањена или тачније око 900 милиона људи је буквално гладно и поред толике технологије. Ако се питамо да ли недостаје хране на Земљи, не, има је све више и више, али дистрибуција хране није правилна, јер богати имају све више а сиромашне земље у Африци, Азији и Јужној Америци све мање. Долази до немогућег раскорака између богатих и сиро- машних. Та неједнакост је одувек постојала између појединих делова Земље, али је у двадесетом веку све већа. Да ли постоји узрок томе? Свакако да постоји, људи су се окренули против етичких вредности и дошло је до колапса моралних вредности. Моралне вредности омогућују функционисање друштва, сада су оне доведене у опасност и резултате тога видимо на сваком кораку на земљи. Видели смо колико је сатанизам погубан, али је хомосексуализам још погубнији, јер се шири све више и више. Долази до одбацивања истинске вредности Библије. Све више долази до напуштања Божје религије и моралности саме религије. Уместо ње покушава да се успостави лажна религија која ће изопачити све моралне вредности и користиће се за личне циљеве и лично богаћење. Сви смо сведоци свакодневног удаљавања од најбољих духовних вредности какве су: правда, мир, љубав, честитост, част, достојанство које религија носи са собом. Тај колапс одсликава се на много различитих начина, колапс породице, ванбрачни бракови, ванбрачна деца, корупција, стрес, неморал у пословању, зависност од алкохола, дувана и дроге. Људи који из тих разлога падају у духовну празнину буду увучени у мрачне стазе. Многи који не могу да нађу себи излаз одузимају себи живот. Све то показује да је судњи дан близу.